ЗБИРКА МИНЕРАЛА И СТЕНА РУДАРСКО-ГЕОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА, ВЕЛИКА НАУЧНА И КУЛТУРНА ВРЕДНОСТ Сан љубитеља камена Све је почело у првој половини XIX века, захваљујући пријатељству једног промућурног кнеза и једног племенитог рударског инжењера. Тада донета вредна колекција прерасла је у велико научно и културно наслеђе, трудом многих великана и генерација, као и даровима са скоро свих континената. Збирка данас садржи око 10.000 вредних примерака минерала и стена. Посета Збирци је налик на занимљиво и надахњујуће путовање које не би требало пропустити
Текст: Алена Здравковић, Кристина Шарић
Фото: Јосип Шарић
Колико нас се, обилазећи галерије и музеје, икада запитало како су формиране колекције које посећујемо? Како су експонати доспели у колекцију, зашто су вредни излагања? Да ли смо размишљали о томе колико је људи уложило свој труд, знање, страст према колекционарству, визију да раде нешто за опште добро да би се испричала прича о неком сликару, епохи, одређеном типу предмета и слично? Ово је прича о збирци минерала и стена која је формирана у једној малој европској кнежевини захваљујући пријатељству једног кнеза и једног рударског инжењера, о збирци која је израсла у наше велико научно благо и културно наслеђе. Збирка-музеј минерала и стена Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду налази се при Департману за минералогију, кристалографију, петрологију и геохемију. Поред њеног основног наставно-научног значаја, ова Збирка има и историјску важност јер са својим колекцијама и пратећом архивском грађом представља својеврстан материјални доказ о развоју геологије као науке у Србији, али и важно сведочанство о почетку заснивања збирки код нас.
За настанак Збирке минерала и стена, какву данас познајемо, везана је прича о неколико интересантних поклона, која нас најпре води у време прве владавине кнеза Милоша Обреновића. Поводом кнежевог добро осмишљеног плана да обнављањем рударства убрза привредни развој земље, августа 1835. године у Београд стиже Сигмунд Аугуст Волфганг барон фон Хердер, врховни саксонски рударски старешина и кнежев велики пријатељ. С њим су стигла и два сандука у којима се налазио оригиналан, пажљиво упакован поклон за српског кнеза. Овај лични, веома драгоцен поклон састојао се, како пише у Књажеској Канцеларији 1815–1839, од „500 комада разни из сви крајева света прибрани минерални проба”. Како је сваки примерак имао свој број и пратећу етикету с натписом „Државно минерално складиште Фрајберг, Саксонија”, колекција је за тадашњу Србију представљала јединствени пример систематизоване природњачке збирке. Ова полуприватна колекција, обогаћена узорцима руда и стена које је барон фон Хердер прикупио на истраживачком путовању по нашој кнежевини, смештена је у посебну собу „крагујевачког коначића” у оквиру Музеума крагујевачког. Недуго потом, стицајем околности, читава збирка припала је Министарству финансија, да би најзад 1844. године, из практичних разлога, била уступљена Лицеју, односно Великој школи (данашњем Београдском универзитету), што је документовано писмом о предаји збирке Ректорату Лицеума. Колика је била важност очувања њене аутентичности види се у допису Министарства финансија Окружном начелству у Крагујевцу, који садржи јасне инструкције у вези са безбедношћу транспорта колекције у Београд 1842. године: „... Добро мотрећи на белеге на камењама стојеће, сваки комад на особ најпре у артију завити а потом у један или више сандука у сламу сместити и по сигурној прилици под својим печатом и спроводителним писмом овамо послати дате.”
ПИОНИРИ И УТЕМЕЉИВАЧИ
Збирка барона Хердера, која се сматра родоначелном у стварању универзитетског наслеђа Србије, састоји се од 254 узорка који потичу са разних локалитета широм света: од Аустралије, Шри Ланке, Урала, Тибета, затим Финске, Швајцарске, Француске, Италије, Јужне Африке, до Северне Америке, Канаде, Мексика, Бразила, Чилеа. Упоредо са прикупљањем узорака, барон Хердер је током десетонедељног истраживачког путовања по кнежевини Србији својим пером исписао и прве стручне записе о геологији и минералном благу наше земље, што је додатно пробудило интересовање за прикупљање геолошких узорака у Србији.
Нова етапа у развоју Збирке започиње 1853. године, када су одшкринута врата геолошким наукама на Краљевском српском лицеју. Тада Јосиф Панчић (1814–1888), наш велики природњак, подучава лицејце основама природних наука предајући им и Минералогију са геогнозијом. Теренски рад или „екскурзирање”, како га Панчић назива, представљао је неизоставан део едукације на Лицеју. Узорковањем не само стена, минерала и руда, већ увелико и фосила и метеорита, полако се обогаћивао инвентар Јестаственичког (природњачког) кабинета. Панчић је имао велике заслуге за прва прикупљања и проучавања „метеорског камења”.
Међу првим школованим српским геолозима који су своја знања стекли уз Панчића био је Јован Жујовић (1856–1936). Он је, преузимањем наставе од свог професора и доношењем првог поларизационог микроскопа из Француске, начинио значајне кораке у развоју петрографске минералогије и геологије уопште, што је довело и до разуђености Збирке и хетерогености експоната. Тако је Катедра за минералогију и геологију, коју је водио Жујовић, у том периоду имала не само 1.500 примерака минерала и 480 примерака стена из страних земаља, као и 180 минерала и 514 стена из Србије, већ и 370 микроскопских препарата, известан број наших и страних метеорита. Жујовић је и сам доносио узорке из иностранства. Током картирања терена за потребе израде прве Геолошке карте Србије, прикупио је и значајну колекцију еруптивних стена, руда и минерала из наших крајева. Осим тога, он је пописао све узорке минерала сакупљених из 17 округа Србије, формиравши такозвану Српску збирку, која се и данас непрестано обогаћује. Значај ове збирке је и у томе што садржи минерале са локалитета који већ деценијама нису доступни истраживачима, махом због људске активности. На пример, цинабарит (руда живе) из рудника Шупља стена на Авали, или малахит и азурит из површинске зоне рудника бакра код Мајданпека, која више не постоји.
ДВА ПОКЛОНА, БЕЗБРОЈ ПУТОКАЗА
Крајем XIX века на једном састанку Српског геолошког друштва професор Сава Урошевић (1863–1930), Жујовићев следбеник, поносно је приказао два изванредна поклона која је Минералошки кабинет Велике школе добио заузимањем пуковника Љубомира Христића, тада војног аташеа у Петрограду.
Први поклон, веома скупоцен, била је колекција минерала и метеорита дарована од Маркиза де Мороа (Marquis Adrien Charles de Mauroy, 1848–1927), познатог колекционара. Као велики поборник образовања и развоја научних институција, он је своје минералошке збирке донирао музејима, универзитетима и школама широм света. У Збирци минерала и стена данас се чува око 300 маркизових примерака минерала који углавном потичу из Француске, али и из Енглеске, Шкотске, Канаде. На основу неких старих бројева, исписаних на оригиналним етикетама, претпоставља се да их је било дупло више. Посебно је значајна колекција од 30 примерака метеорита маркиза де Мороа са оригиналним, руком исписаним етикетама на француском језику, где су подаци о врсти, години пада или проналаска, тежини и месту проналаска метеорита. Колекцију чине мањи фрагменти метеорита из Русије, Чилеа, Африке, Америке, Аустралије и Јапана, међу којима најтежи има 139 грама (Tabory Ochansk из области Перм у Русији).
Други поклон, колекцију од 1.521 примерка минерала, даровао је Рударски институт „Царица Катарина II” из Петрограда, претеча Рударског факултета из тадашње руске престонице. Добијена колекција се и данас сматра изузетном, како по броју узорака, разноврсности минерала и руда, тако и по лепоти углачаних минерала (малахита, ахата, нефрита, јасписа) и стена (мермера, писаних пегматита и других). Узорци с крупним, лепо развијеним кристалима постали су од тада део инвентара и наше Збирке. О тада поклоњеним племенитим минералима, који се данас називају драгим камењем, Сава Урошевић је рекао: „Нарочиту пажњу привлаче примерци злата, сребра, топаза, смарагда, берила, циркона, турмалина, перовскита, везувијана, епидота, вернелита, спинела, сфена и других, као и примерци ређих минерала, којима су постојбина Урал и Сибир.”
Колекцију је приредио и каталошки пописао директор Института, признати минералог Мељников (М. Мељникофф), који је био и конзерватор Музеја при Институту, а по коме један минерал носи име мељниковит. Овај оригинални, руком писани каталог још увек се користи у настави, као и сама колекција.
Све што је до краја XIX века прикупљено и сачињавало јединствену геолошку збирку тада бива подељено. Један део припао је Јестаственичком музеју Српске земље (данас Природњачки музеј), а други део је остављен Универзитету у Београду. Универзитетска Збирка, наша Збирка, претрпела је велику штету током светских ратова. Ипак, на разне начине стално је обнављана, даривањима професора и сарадника или приватних колекционара, поклонима разних музеја и института, као и узорцима донетим са стручних екскурзија.
СА МНОГИХ СТРАНА
Данас Збирка минерала и стена располаже фундусом од око 10.000 примерака. Захваљујући доброј сарадњи коју у иностранству остварују наши професори и истраживачи, пристизале су збирке из музеја и геолошких института из целог света: из Америке (American Museum of Natural History, U. S. National Museum – Division of Mineralogy, New Mexico Bureau of Mines и других), Колумбије (Universidad de Antioquia – Museo universitario, Medelin, Colombia), Канаде (Збирка Royal музеја из Онтарија садржи веома ретке минерале који су поклоњени 1985. године), Словачке (Mineralogicko-petrograficky ustav – Slov. Vys. školy tehnickej v Bratislave). Наши уважени професори, као што су академик Стеван Карамата, академик Стојан Павловић и професор Драгослав Николић, такође су поклањали своје приватне колекције, па је Збирка захваљујући њима обогаћена са преко 150 примерака минерала и стена из целог света. Експонате углавном прати нека занимљива прича у вези са њиховим путем од матичне стене до музејске витрине. Многи од њих су били у рукама пионира геолошких наука. Једна од колекција обрађених племенитих минерала који се чувају у нашој збирци (чађавац, аметист, јаспис, пејзажни ахата, оникс и други) привлачи нарочиту пажњу свих љубитеља минерала. Примерци ове збирке поклон су господина Ђорђа Манојловића, власника радионице за обраду драгог камења у Вашингтону.
Посебно место у Збирци заузима за сада јединствени минерал јадарит (литијско-натријски хидратисани боросиликат) који су 2006. године у околини Лознице пронашли геолози светске мултинационалне компаније „Рио Тинто”, која је и донирала узорке. Његово до сада једино познато налазиште јесте ово у западној Србији, због чега је овај редак минерал подједнако интересантан и истраживачима и колекционарима. Трепча, светски познати локалитет на југу Србије, богата је разноврсним минералним врстама, а у нашој Збирци се чува више од 100 експоната из овог олово-цинканог лежишта. Лепота кристалних форми и друза, величина и сјај кристала, само су неки од квалитета које ови примерци поседују, због чега су се и нашли у многим светским музејима. Од стена, незаобилазан је примерак гнајса са Гренланда, једне од најстаријих стена Земљине коре (старост око 3,8 милијарди година), а који је донео академик Зоран Максимовић.
Тешко је побројати све експонате Збирке који су значајни с најразличитијих аспеката: по специфичној форми или боји, величини, реткости, научном значају, начину на који су доспели у Збирку. Свакако, обилазак Збирке једно је занимљиво и инспиративно путовање кроз време, догађаје, посредно дружење са знаменитим људима геолошке науке и страственим љубитељима камена.
(Ауторке су са Рударско-геолошког факултета у Београду, Департман за минералогију, кристалографију, петрологију и геохемију)
***
Збирка метеорита
На седници Српског ученог друштва, а поводом пада Сокобањског метеорита 1877. године, Јосиф Панчић изнео је детаље опсежне студије о читавом догађају и приложио списак узорака метеорита који су се већ налазили у збирци Јестаственичког кабинета, где су били наведени „метеорско камење” са 35 локалитета пада и „метеорско гвожђе” са 24 локалитета. Разменом метеорита са другим европским кабинетима формирана је изузетна збирка (95 светских метеорита) која је нажалост највећим делом изгубљена за време Првог светског рата.
***
Берил са Цера
У Збирци је кристал берила који је професор Сава Урошевић пронашао у пегматитима Цера. Овај примерак се сматра веома вредним музејским експонатом јер је најкрупнији кристал овог минерала у средњој и југоисточној Европи. Иако се берил јавља у многим нашим пегматитима (Букуља, Пасјача, Видовача, Кукавица), овај са Цера делимично одговара варијетету аквамарину.
Колико нас се, обилазећи галерије и музеје, икада запитало како су формиране колекције које посећујемо? Како су експонати доспели у колекцију, зашто су вредни излагања? Да ли смо размишљали о томе колико је људи уложило свој труд, знање, страст према колекционарству, визију да раде нешто за опште добро да би се испричала прича о неком сликару, епохи, одређеном типу предмета и слично? Ово је прича о збирци минерала и стена која је формирана у једној малој европској кнежевини захваљујући пријатељству једног кнеза и једног рударског инжењера, о збирци која је израсла у наше велико научно благо и културно наслеђе.
Збирка-музеј минерала и стена Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду налази се при Департману за минералогију, кристалографију, петрологију и геохемију. Поред њеног основног наставно-научног значаја, ова Збирка има и историјску важност јер са својим колекцијама и пратећом архивском грађом представља својеврстан материјални доказ о развоју геологије као науке у Србији, али и важно сведочанство о почетку заснивања збирки код нас.
оригиналан, пажљиво упакован поклон за српског кнеза. Овај лични, веома драгоцен поклон састојао се, како пише у Књажеској Канцеларији 1815–1839, од „500 комада разни из сви крајева света прибрани минерални проба”. Како је сваки примерак имао свој број и пратећу етикету с натписом „Државно минерално складиште Фрајберг, Саксонија”, колекција је за тадашњу Србију представљала јединствени пример систематизоване природњачке збирке. Ова полуприватна колекција, обогаћена узорцима руда и стена које је барон фон Хердер прикупио на истраживачком путовању по нашој кнежевини, смештена је у посебну собу „крагујевачког коначића” у оквиру Музеума крагујевачког. Недуго потом, стицајем околности, читава збирка припала је 
Министарству финансија, да би најзад 1844. године, из практичних разлога, била уступљена Лицеју, односно Великој школи (данашњем Београдском универзитету), што је документовано писмом о предаји збирке Ректорату Лицеума. Колика је била важност очувања њене аутентичности види се у допису Министарства финансија Окружном начелству у Крагујевцу, који садржи јасне инструкције у вези са безбедношћу транспорта колекције у Београд 1842. године: „... Добро мотрећи на белеге на камењама стојеће, сваки комад на особ најпре у артију завити а потом у један или више сандука у сламу сместити и по сигурној прилици под својим печатом и спроводителним писмом овамо послати дате.”
Збирка барона Хердера, која се сматра родоначелном у стварању универзитетског наслеђа Србије, састоји се од 254 узорка који потичу са разних локалитета широм света: од Аустралије, Шри Ланке, Урала, Тибета, затим Финске, Швајцарске, Француске, Италије, Јужне Африке, до Северне Америке, Канаде, Мексика, Бразила, Чилеа. Упоредо са прикупљањем узорака, барон Хердер је током десетонедељног истраживачког путовања по кнежевини Србији својим пером исписао и прве стручне записе о геологији и минералном благу наше земље, што је додатно пробудило интересовање за прикупљање геолошких узорака у Србији.
природних наука предајући им и Минералогију са геогнозијом. Теренски рад или „екскурзирање”, како га Панчић назива, представљао је неизоставан део едукације на Лицеју. Узорковањем не само стена, минерала и руда, већ увелико и фосила и метеорита, полако се обогаћивао инвентар Јестаственичког (природњачког) кабинета. Панчић је имао велике заслуге за прва прикупљања и проучавања „метеорског камења”. 
у том периоду имала не само 1.500 примерака минерала и 480 примерака стена из страних земаља, као и 180 минерала и 514 стена из Србије, већ и 370 микроскопских препарата, известан број наших и страних метеорита. Жујовић је и сам доносио узорке из иностранства. Током картирања терена за потребе израде прве Геолошке карте Србије, прикупио је и значајну колекцију еруптивних стена, руда и минерала из наших крајева. Осим тога, он је пописао све узорке минерала сакупљених из 17 округа Србије, формиравши такозвану Српску збирку, која се и данас непрестано обогаћује. Значај ове збирке је и у томе што садржи минерале са локалитета који већ деценијама нису доступни истраживачима, махом због људске активности. На пример, цинабарит (руда живе) из рудника Шупља стена на Авали, или малахит и азурит из површинске зоне рудника бакра код Мајданпека, која више не постоји. 
Крајем XIX века на једном састанку Српског геолошког друштва професор Сава Урошевић (1863–1930), Жујовићев следбеник, поносно је приказао два изванредна поклона која је Минералошки кабинет Велике школе добио заузимањем пуковника Љубомира Христића, тада војног аташеа у Петрограду.
је било дупло више. Посебно је значајна колекција од 30 примерака метеорита маркиза де Мороа са оригиналним, руком исписаним етикетама на француском језику, где су подаци о врсти, години пада или проналаска, тежини и месту проналаска метеорита. Колекцију чине мањи фрагменти метеорита из Русије, Чилеа, Африке, Америке, Аустралије и Јапана, међу којима најтежи има 139 грама (Tabory Ochansk из области Перм у Русији). 
„Нарочиту пажњу привлаче примерци злата, сребра, топаза, смарагда, берила, циркона, турмалина, перовскита, везувијана, епидота, вернелита, спинела, сфена и других, као и примерци ређих минерала, којима су постојбина Урал и Сибир.” 
Данас Збирка минерала и стена располаже фундусом од око 10.000 примерака. Захваљујући доброј сарадњи коју у иностранству остварују наши професори и истраживачи, пристизале су збирке из музеја и геолошких института из целог света: из Америке (American Museum of Natural History, U. S. National Museum – Division of Mineralogy, New Mexico Bureau of Mines и других), Колумбије (Universidad de Antioquia – Museo universitario, Medelin, Colombia), Канаде (Збирка Royal музеја из Онтарија садржи веома ретке минерале који су поклоњени 1985. године), Словачке (Mineralogicko-petrograficky ustav – Slov. Vys. školy tehnickej v Bratislave). Наши уважени професори, као што су академик Стеван Карамата, академик Стојан Павловић и професор Драгослав Николић, такође су поклањали своје приватне колекције, па је Збирка захваљујући њима обогаћена са преко 150 примерака минерала и стена из целог света. 
Експонате углавном прати нека занимљива прича у вези са њиховим путем од матичне стене до музејске витрине. Многи од њих су били у рукама пионира геолошких наука. Једна од колекција обрађених племенитих минерала који се чувају у нашој збирци (чађавац, аметист, јаспис, пејзажни ахата, оникс и други) привлачи нарочиту пажњу свих љубитеља минерала. Примерци ове збирке поклон су господина Ђорђа Манојловића, власника радионице за обраду драгог камења у Вашингтону. 
мултинационалне компаније „Рио Тинто”, која је и донирала узорке. Његово до сада једино познато налазиште јесте ово у западној Србији, због чега је овај редак минерал подједнако интересантан и истраживачима и колекционарима. Трепча, светски познати локалитет на југу Србије, богата је разноврсним минералним врстама, а у нашој Збирци се чува више од 100 експоната из овог олово-цинканог лежишта. Лепота кристалних форми и друза, величина и сјај кристала, само су неки од квалитета које ови примерци поседују, због чега су се и нашли у многим светским музејима. Од стена, незаобилазан је примерак гнајса са Гренланда, једне од најстаријих стена Земљине коре (старост око 3,8 милијарди година), а који је донео академик Зоран Максимовић.
